Intervju sa autorkom pobedničkog teksta "Ovaj će biti drugačiji".

Intervju sa autorkom pobedničkog teksta "Ovaj će biti drugačiji".

Peti po redu Konkurs za najbolji savremeni angažovani celovečernji dramski tekst je dobio svog pobednika. Kako bismo bolje razumeli pozadinu ove drame, porazogavarali smo sa autorkom Stašom Bajac o feminizmu, Balkanu, životu u drugoj zemlji i svemu što je dovelo do toga da ovaj tekst nastane.

Drama „Ovaj će biti drugačiji“, autorke Staše Bajac, proglašena je za najbolju na petom Hartefaktovom regionalnom Konkursu za najbolji savremeni angažovani celovečernji dramski tekst.

„Postdramska bajka „Ovaj će biti drugačiji“ suočava dnevne snove mladih žena sa istinom noćne more. U svetu spektakla, prihvaćenih modela potrošnje i poželjnog ponašanja, maštanje o idealnom muškarcu sudara se sa mačizmom, mizoginijom, vulgarnim seksom i nasiljem. Posledice su gubitak iluzija i nasilje koje mlada žena čini kao odgovor na nasilje koje trpi. Ironični, povremeno cinično duhoviti, pogled na snove koji imaju probleme. “, navodi se u saopštenju žirija. 

Tema koju si izabrala, neki bi rekli da je vrlo feministička, da li i ti to misliš i šta za tebe uopšte feminizam znači danas?

Verovatno, iako mi je čudno da o njoj mislim kao takvoj, jer po inerciji od feminističkog teksta očekujem da ponudi jake, inspirativne junakinje, dok su moje mentalno i telesno samlevene. Moj odnos prema feminizmu danas rascepljen je na nekoliko krakova. Jedan se tiče najosnovnijih stvari o kojima mi je nadrealno da i dalje uopšte diskutujemo - kao što su finansijska ravnopravnost ili pravo na abortus. Drugi se tiče tog belog, srednjeklasnog, milenijal feminizma razvijenog zapada gde žene poput Lene Danam slikaju svoje strije, nošene idejom da je to užasno provokativno. Vidim da je ta struja ozbiljno uzela maha, da je neurotična i regresivna, egocentrična i nesvesna svega sem svog privilegovanog položaja.

Na kraju, najrelevantniji za ovu dramu je taj treći krak, okrenut ka patrijarhatu na Balkanu, koji je složen, pun protivrečnosti, a feminizam u njemu alarmantno nužan. Tu postoji toliko oprečnosti - s jedne strane mi nismo u Saudijskoj Arabiji, žene mogu da budu razgolićene, da glasaju, da budu ministarke, da pokreću biznise, da se razvode. S druge, kad sve to čine, sudi im horda muškaraca, spopliće ih, osporava im ženstvenost. A budući da je patrijarhat isto tako poguban i za te muškarce, oni pred sebe stavljaju sumanuta očekivanja - da više zarađuju, da ginu za fiktivne vrednosti, da vraćaju ocepljene pokrajine itd. Da odnos bude još komplikovaniji, oni takvi tim ženama nisu odbojni, već će te sposobne, ostvarene žene reći da muškarac treba da bude glava porodice i jači pol, šta god to značilo.

Drama se zove “Ovaj će biti drugačiji”, šta tim ženskim likovima znači to isčekivanje nekoga ko je “drugačiji” šta za njih znači “drugačiji”, a šta to znači za tebe?

Zanimljivo mi je što si to formulisala kao “iščekivanje”, a ne na primer “traženje”, jer i ja kad razmišljam o tim pozicijama uvek imam utisak da je ženska pozicija pasivna. Imam jednu izmišljenu sliku u glavi kojoj se stalno vraćam, sliku Cece koja kao ona princeza na zrnu graška leži na krevetu ispod kog su hekleri i čeka Arkana da se vrati iz boja. Dal plete i raspliće nešto kao Penelopa ili glanca te puške, sve jedno, ali nit je pošla sa njim, nit brani domovinu. Čak je i ta sličica puna referenci na legende i bajke, jer mi smo mitomanska nacija, zagljavljeni u košmaru između izmaštane prošlosti i budućnosti u kojoj ćemo celom svetu dokazati da je sve to zbilja. Mislim da su te žene u jednoj klaustrofobičnoj poziciji u kojoj sanjaju da će ih muškarci izbaviti iz tog košmara koji su oni sami stvorili.

A za mene… Zapravo je to nešto o čemu sam mnogo razmišljala, u kontekstu ove drame i tih rodnih dinamika. Žene kojima se bavim pripadaju jednom specifičnom svetu, u kom je sve prenaglašeno. Estetika je ekstremna, postupci su ekstremni, jezik je ekstreman. Međutim, ima nešto u srži, što delimo, što je Balkan toliko duboko upisao u mene. Ovo zvuči kao potpuni kliše, kao ljudi koji se presele pa odjednom pate za sarmom i Lepom Brenom, ali ja sam neke aspekte toga osvestila tek kad sam se doselila u Nemačku. Banalan primer, ali ma koliko da je meni bahaćenje organski odbojno, meni su pijani Turci koji se deru po ulici na nekom nivou bliži od severnjaka koji ne smeju da me pogledaju u oči da ne bi ugrozili moj “safe space”. I onda, naravno da me ti Turci daleko više nerviraju, jer u tom bahaćenju ima nešto od čega ja lično bežim, možda te iskonstruisane slike o divljem Balkanu. Neko će sad da se zgrozi na ova poređenja, ali mene ne zanima da se bavim temama u kojima jednom rukom ne džaram neku neprijatnu tačku u sebi samoj.

 

Kako je izgledao proces pisanja drame?

Moji procesi su uvek kao preslikani. Ja i voljno i nevoljno upijam sve oko sebe, moja glava sama razdvaja zanimljivo od nezanimljivog i onda ono što ostane tako tu raste i bubri dok ne počne da mi pritiska organe.  Kad prelomim da ću nečim da se bavim, ja onda u to tonem i taj deo je zapravo daleko više “pisanje drame” od samog tog čina kucanja, pošto to ispovraćam u roku od nekoliko dana.

Mislim, naravno da sam sedela i gledala sumanutu količinu svađa iz Farme i Parova, ali tome su prethodile i godine izlazaka po stvarno svakojakim mestima i druženja sa raznim profilima ljudi. Ne znam ni kako da objasnim, ali sve što sam ikad radila se zapravo taložilo godinama. Nisam tip koji će da odluči da se nečim bavi, pa sad kao deo procesa istraživanja na silu odem na splav. Zapravo je upravo obrnuto, radom samo artikulišem nešto što me privatno plaši, remeti, privlači…

 

Šta tebi, kao mladoj autorki, znači ovaj konkurs?

Znači mi zaista neizmerno mnogo. Prvo, uvek mi znači da me neko nazove mladom autorkom, pošto imam trideset dve godine. Potom mi znači da postoji nekakav konkurs, datum, propozicije, jer ja ne mogu da radim bez cilja i dedlajna. Čak i ako je nešto što mene tišti i što imam potrebu da izbacim iz sebe, ja nikad ne pišem za svoju dušu, uvek za tuđe duše.

Pored toga, moja pozicija je u neku ruku čudna, jer je meni prvi tekst u životu objavljen u Sceni, kad sam imala devetnaest godina. A onda potom i svaki naredni, od Teatrona, preko Hartefaktove zbirke do Assiteja, a da ni jedan zapravo nije izveden u profesionalnoj produkciji. Tako da sam ja zapravo trinaest godina nekako cupkala po obodu naše pozorišne scene i evo sad kad sam konačno uzjhala nadam se da ću biti kao Vučić i da nećete moći nikad me se otarasite.

No, zbilja, u zemlji u kojoj ti ne treba ortak koji zna ortaka samo još kad ideš u Maksi, postojanje nekakve platforme, gde tekst šalješ anonimno i od tebe se očekuje isključivo da budeš dobar, zaista je dragoceno.

 

Dramu "Ovaj će biti drugačiji" kao i drame „Ljudožderka ili kako sam ubila svoju porodicu“ Lejle Kalamujić, „Dnevna doza mazohizma“, Dine Vukelić, „Kuća“ Benjamina Hasića i „Da li bi htela da se još ponekad nađemo: igrokaz o silovanju“ Ane Isaković i Ramiza Huremagića bićete u prilici da pročitate u sledećem izdanju Hartefaktove elektronske publikacije savremenih drama. 

Ostale vesti

čet
Novi logo tolerancije
čet
Raspisan konkurs za rad u Hartefakt Institutu
pet
Drugi dan HFestivala
sre
Prvi dan HFestivala
pet
Program HFestivala
čet
Najava: HFestival
ned
Aveti u decembru