Bez maski, skrivanja pod tepih i kakofonije

Bez maski, skrivanja pod tepih i kakofonije

Intervju Andreja Nosova novosadskom Dnevniku

Ovogodišnja tema Praškog kvadrijenala koje će, pod naslovom „Zajednički prostor: Muzika – Vreme – Politika“, biti održano od 18. do 28. juna, tiče se politike i njenih vidova uticaja na društvo, i kao da opisuje delokrug interesovanja i društvenog i umetničkog delovanja reditelja i osnivača fondacije “Hartefakt” Andreja Nosova, jednog od autora čiji će projekti predstavljati Nacionalnu postavku Srbije.

Uz njegov, Nacionalnu postavku Srbije, koja će biti izložena u Kafkinoj kući u Pragu, činiće i radovi grupa Diaprojektor i Karkatag, Dalije Dukanac i Ivane Jelić, Olivera Frljića, Siniše Ilića, Tomija Janežiča i Katje Legin, Darinke Mihajlović i Draška Ayića, Vladimira Miladinovića, Andrije Pavlovića i Tijane Đuričić.Politika i društvo, ali i smisao reči i kritike u tom kontekstu, zanimaju Nosova, koji će na tome bazirati ovaj svoj rad.

Budući da vam je ta tema veoma bliska i da se zapravo neprestano njom bavite, iz kog ugla će sada biti osvetljena?

- Rekao bih da se bavim ličnim u politici. Pre svega, preispitujem sopstvene poglede na svet, identitet, odgovornost... U ovom radu me posebno zanima maska, tepih i tapet. Ove tri reči su licemerje – slika i predmet našeg današnjeg delanja. Naše društveno licemerje i obeležje kukavičkog intelektualca. Ali kada kažem lično, mislim na političko i posebno ono što skrivamo. Nije to potpuno nova teza, još odavno i od raznih autora, najličnije je pitanje fašizma i njegovih novih formi, koje danas simbolizuje imanje. Da ne objašnjavam detalje, ali u samom prostoru će trojica muškaraca izgovarati ili ćutati i uz teški i repetitivni rad veličati novo vreme i njegove tekovine, sakrivajući sopstvenu odgovornost. Nije li tako? Danas svi govore o odgovornosti drugog, i kritika je skrivena na targetizaciju politike i političkog delovanja, a vrlo dosledno se sopstvena, lična, na etici bazirana i potpuno nekažnjiva odgovornost izbegava čak i kao tema. Gde je reč? Šta to kažemo? Nisu li nam sve već rekli? Koliko smo čuli i da li čujemo? U našem današnjem društvu se blebeće i kuka, a i najoštrija kritika je samo na sujetu uticajna. Malo se sluša, ali se brzo zaboravlja. Gde se smešta ta reč? Ima li svoj prostor i kako je zaboravljamo?

Potreba da umetnost ponekad bude i prostor za društveni angažman, u pokušaju da mu donese boljitak, na neki način podrazumeva veru da umetnost i danas ima dovoljno snage i uticaja za to?

- Da, ali umetnost je uvek društveni angažman. Snaga je veliko pitanje. Ona je danas u novcu. Novca danas ima dostupnog ali se on uglavnom pogrešno raspodeljuje. Malo je argumentovane kritike protiv te raspodele. Međutim, umetnost, i njeni stvaraoci, po mom mišljenju, mora imati solidarnost, odnos sa društvom, kritički pogled na njegov odnos prema raznim nekomercijanim pitanjima. Snaga umetnosti nije u tržišnom, već onom drugom delu, u obrazovanju. Setite se samo brojnih umetničkih intervencija u najširem smislu i njihovog uticaja. Činilo se da je ogroman, nestao je ili se iznova javila dilema. Zaboravljanje je naš veliki društveni problem. Da svedemo stvari, umetnost je onakva kakvo je i društvo, nisu na primer reditelji bolji ljudi jer se bave režijom, već nas ima raznih. Bilo koje polje umetnosti danas popunjeno je kreketanjem žaba. Neke od žaba i razumemo i verujemo im. Ali I NIŠTA. Kod nas je sve ništa, nema veze, neko će drugi... Snaga je u udruživanju i prihvatanju razlika. Bez maski, bez skrivanja pod tepih, i bez kakofonije koja je tišini ravna. Eto, ovo je moja snaga, dajem vama intervju, neko će pročitati, možda se složiti ili ne, misliti, i baciti novine, ili podmetnuti pod tegle u špajzu. I NIŠTA. Fašizam i dalje živi. Sve zavisi, od ideala i poverenja prema drugima koje imamo. Ono je lični izbor, kao i fašizam.

Ako reči nisu ubedljive, ili su možda opasne, koje bi, umesto njih, u umetnosti, ili van nje, bilo najefikasnije delovanje u cilju javnog dobra?

- Vrednost i težnja ka istini. Kakav je to ideal, kao da nije za ljude. Danas su antičke tragedije veći realizam našeg vremena nego društvena satira koju toliko skrivamo i klonimo je se. Pobrkali su se lončići, možete vi imati fikciju, vaše je pravo ili polazna tačka da verujete da zemlja nije okrugla. Ali, to je glupo. Kod nas je politički jezik postao glup, sveden, nema velikih govora, nema novih ideja. Onaj ko je probao da izgovori velike istine, o bilo kom važnom pitanju, decu šalje u školu sa policijom. Mislim da ima mnogo neistina koje su postale opšte prihvaćene. Moramo se toga rešiti, pitati se koliko se oko nas toga promenilo. Ali ne smemo zaboraviti činjenice. Uzmite recimo pitanje nestalih ljudi – o nekome se zna da je ubijen, da ga nema – šta je tu relativno, moraju se utvrditi činjenice i one ne bi smele da se pobijaju.

Nataša Pejčić

Politika Kvadrijenala

Kakva je danas uloga manifestacija kao što je Praško kvadrijenale?

- Ah, to Praško kvadrijenale. O njemu sam najviše slušao od profesora Miće Tabačkog, koji mi je predavao scenografiju i kostimografiju na Fakultetu dramskih umetnosti. To je taj ideal. Svaki izlaz iz ove sredine, komunikacija sa svetom je idealna prilika da govorimo, da pričamo, da vodimo dijalog. Sve to u nekom prostoru, scenskom, koji je politički više nego bilo koji drugi. Politika i umetnost s jedne strane, ali i etika lepog sa druge strane su ideal svakog ko bi da promišlja danas svet oko sebe. Umetnost za ljude, za svakoga, za sliku koja se pred nama odvija – za to lepo što se u razmeni dogodi – ali i to što nas mrda, pomera, dovodi u pitanje. To je moj pogled na politiku Kvadrijenala danas.

Ostale vesti

čet
Novi logo tolerancija
pet
Drugi dan HFestivala
sre
Prvi dan HFestivala
pet
Program HFestivala
čet
Najava: HFestival
ned
Aveti u decembru