Osrednjost je naš problem

Osrednjost je naš problem

Andrej Nosov, reditelj i direktor Hartefakta, za Novi magazin...

Izvor: Novi magazin

Bliže nam se izbori. Prave se savezi i koalicije. Panika je u kancelarijama u kojima se prave odluke, kampanje i procene. Ovi izbori su drugačiji od prethodnih, jer je atmosfera u našem društvu značajno drugačija. Stvar se postavlja na nivou izbora između dva zla, manjeg i većeg. Kao i uvek, mislim da mašimo temu. Srpsko društvo je duboko podeljeno, ali ne nužno dvema ideologijama ili pogledima na svet. Ta podela je stara i ostaće breme naših života. Podeljeni smo na one koji nemaju ništa i one koji imaju malo. U ovo društvo ne svrstavam one koji imaju dovoljno. Ima i takvih. Ovo nije ekonomska priča, ovo je priča naših života. I stvar je pogleda na svet, odnosno navijanja.

Na sledećim izborima imam svog favorita, znam koja je to politika koju želim da vidim u Narodnoj skupštini, u odlukama Vlade. LDP. Reč je građanskoj opciji, koja je prethodnih decenija bila stigmatizovana, proglašavana za izdajničku, a danas u velikoj meri sve njene procene postaju nužnosti oko kojih nema rasprave. I tu nam je stvar ista. Ko će sprovoditi politiku drugačije, ne palicom i prutom, već razumevanjem i podrškom. Ima mnogo stvari koje se sadašnjoj vlasti mogu zameriti, ali postoje mnoge druge zbog kojih im moramo skinuti kapu. Da je bilo ko od nas na tim mestima, pitanje je kako bi se snašao. Naravno, ostaju brojna pitanja oko kojih nedostaje konsenzus. Recimo, pitanje nestalih i odgovornosti za razne zločine. Vidimo da se tu stvari odvijaju traljavo, da se mirimo sa nekažnjivošću, da se zadovoljavamo mrvicama. Životi onih koji čekaju istinu o svojim najbližima prolaze, to su decenije očaja i neizvesnosti. O tome se ćuti, ili se baš malo govori. Da li će to biti tema? Neće, bar ne onako kako bi jedno društvo koje pretenduje da bude odgovorno i demokratsko to uradilo danas ili bi trebalo da uradi. Ah, ta reč, trebalo bi.

Uzmimo kulturu, meni najbližu i važnu. Najbolji Ijudi nisu u prvom planu. Oni su prečesto izvan radara, a isti oni koji su prethodnih decenija urušavali sistem i menjali ga da njima odgovara, sad kritikuju politiku vlasti. Sa gradskim vlastima malo bolje sarađuju. Ali, tu smo negde, pristajemo na mrvice. Skandaloznoje što nema političke volje da se radikalno reformiše ovaj sektor, ne samo zato što ima para i znanja da on funkcioniše bolje - nego zato što ga prati kolektivna kukulevka o strašnosti i odbacivanju značajnog pitanja za naš identitet. Kad smo kod identiteta, slika je prava odnosu na kulturu.

Ne znamo gde idemo, ne znamo kako ćemo, gledamo se preko nišana, prase se peče, svi su gladni, a mi vrlo jednostavno tražimo još i još. Hoću da kažem, glavni problem naše kulture, kao i svega drugog, jeste NEodgovornOST. Uzmite brojke, uporedite, pogledajte rezultate. Znam, nije prijatno to reći, a ni čuti - para ima, ali se loše troše. Da li bi trebalo da ih ima više, da li bi tada bilo bolje, i tako možemo da se pitamo. Samo bismo potrošili više para, i opet imali loše rezultate. Naš kulturni poredak mora radikalno i iz korena da se menja. Sjaj koji neke institucije nose iz prošlosti je sjaj iz prošlosti, danas izgledaju kao stari i vredni komad nameštaja koji je neadekvatno čuvan. Glavno je pitanje kako i ko. O tome se ne priča, već se grače, skače i skupljaju jeftini poeni i lajkovi. Ozbiljne, dugoročne i savremene politike o kulturi nema i može da bude ministar ko god. Biće isto, sve dok ne promenimo očekivanja i pravila. Koliko god nam bila potrebna veštica da je spalimo, Ivan Tasovac je baš kao i ova Vlada napravio određene pomake. Da, da. Jeste. Možemo da pričamo. Trebalo je mnogo više, bolje, mi smo mu dali podršku, pogrešno je ovo i ono. Sve je to tako, ali smo davali podršku baš mnogo puta, i svaki put se ponašali kao deca. Nema čuda, korov je oko nas, mora da se radi i iskoreni. Na kraju, pogledajmo zdravstvo. Uporedimo te dve stvari. Nisu li u istom stanju, bez obzira na specifičnosti svake od njih. Mislim da jesu. Kao neljubazni lekari, naši kulturni poslenici imaju iste principe. Zato kad odem kod lekara uvek vidim nekog uposlenika muzeja ili pozorišta. Isto je. Nema posebnosti. To što Ijudi u umetnosti misle da su posebni i da imaju pravo da zbog svog dara kada preuzmu moć ne polažu račune, e to je propast. Dobar hirurg isto misli. Posledice su iste. Samo kod lekara možda odmah, a kod umetnika možda zauvek.

Pored neodgovornosti, naš je problem osrednjost. Kvalitet se ne ceni, već se gura, odbacuje uterava loše skrojen poredak. Nemamo mi toliko Ijudi koliko uništavamo one koji su oko nas. Zato je i patriotski i građanski reći danas da se stvari moraju odvijati na drugačiji način. Ovako ćemo ostati zapećak na putu za istok, izgubljen u svojim freskama i Fejsbuku. Mada, nije ni to loše, bar imamo provoda oko sto dana godišnje kad slavimo i imamo svojih pet minuta. Nije Vučić za sve kriv, majke mi.

Andrej Nosov je reditelj i direktor Hartefakta. Završio je Fakultet dramskih umetnosti Beogradu. Bavio se novinarstvom i regionalnom saradnjom kroz brojne programe nevladinog sektora. Osnovao je Inicijativu mladih za Ijudska prava.

Ostale vesti

čet
Novi logo tolerancije
pet
Drugi dan HFestivala
sre
Prvi dan HFestivala
pet
Program HFestivala
čet
Najava: HFestival
ned
Aveti u decembru