RETROSPEKTIVA, savremena drama - Tanja Šljivar

RETROSPEKTIVA, savremena drama - Tanja Šljivar

Retrospektiva je nova rubrika koju uvodimo povodom četvrtog po redu Hartefaktovog konkursa za najbolji savremeni angažovani dramski tekst. Podsećamo se autora i autorki drama koje su prethodnih godina ušle u uži izbor, kroz intervjue i odlomke iz njihovih dramskih tekstova.

Dramski tekst Tanje Šljivar "Pošto je pašteta" ušao je u uži izbor na konkursu za najbolji savremeni društveno angažovani tekst 2010. godine, a objavljen je 2011. godine u Hartefaktovoj zbirci pod nazivom "Radnici umiru pevajući". Autroka nam ukratko priča o svom iskustvu saradnje sa Hartefaktom, učešću na konkursu za najbolju dramu, kao i kakav je značaj ovo iskustvo imalo za nju.

Ova mlada autorka, rodom iz Banjaluke, završila je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, a trenutno završava master studije u Nemačkoj, na Institutu za primenjenu teatrologiju u Gisenu. Planira da se vrati u Srbiju i pokuša da nađe posao. Nakon učešća na konkursu, Tanja je dobila i Mihizovu nagradu za dramsko stvaralaštvo 2011. godine.

Drama “Pošto je pašteta” prvi put je objavljena u okviru Hartefaktovog konkursa, a kasnije je više puta prevođena, ponovo štampana i izvođena.

"Učešće na konkursu za mene je značilo susret teksta sa njegovom prvom publikom i tada je drama dobila priznanje od strane relevantnog žirija”, počinje Tanja priču.

Iako se ne seća konkretnih očekivanja u trenutku kada je aplicirala na konkurs, seća se trenutka kada je odnela tekst u poštu i zatim sela u park na Palasu.

“Sećam se prvog kruga izbora i poziva koji sam dobila, ali je tada bilo neko barem malo drugačije vreme nego sada… Tada je bilo još konkursa, ali je Hartefaktov bio jedan od najboljih. Smatram da danas, dramskim piscima i spisateljicama koji počinju, proces probijanja je još malo više otežan nego što je tad bilo nama.”

Učešće na konkursu Tanji je donelo “bliži uvid u presek tadašnjeg savremenog mladog dramskog stvaralaštva u Srbiji, a kasnije i u regionu, kao i upoznavanje sa meni do tada manje poznatim modelima rada na nezavisnoj sceni koji su se sprovodili u saradnji i koprodukcijama sa pozorišnim institucijama. Osim toga, učešće na konkursu je donelo veću vidljvost mojoj drami, ali i meni kao dramskoj autorki. I moja naredna drama “Grebanje, ili kako se ubila moja baka” bila je koproducirana od strane Hartefakta.”

Saradnja sa Hartefaktom za Tanju se, dakle, nije završila objavljivanjem dramskog teksta “Pošto je pašteta”, već je nastavljena postavljanjem njene naredne drame na scenu. Ukupnom saradnjom sa Hartefaktom je, kaže, veoma zadovoljna.

“Nosim dobra iskustva rada sa profesionalcima, na svim etapama nastanka jedne pozorišne predstave.”

Tanja savetuje mlade stvaraoce da prijave svoje tekstove na konkurs, jer je to način da čitalačka i pozorišna javnost dođu do tekstova do kojih inače ne bi došli, a važno je da mladi stvaraoci ne čekaju previše da se pojave u javnosti.

“Ako su nešto napisali i vjeruju u to, to može da postoji jedino ako ga neko drugi prvo čita, a onda objavi i postavi na scenu. A za početak čitaće ga žiri sastavljen od pozorišnih profesionalaca, važnih umjetnika koji umeju da čitaju i prepoznaju to što je napisano.”

Nova celovečernja drama Tanje Šljivar, radnog naslova “Kao i sve slobodne devojke” upravo je završena, a već je nominovana za Retzhofer Dramapreis, nagradu za novo dramsko pisanje na području Švajcarske, Nemačke i Austrije. Tokom naredne godine, svi dramski pisci i spisateljice nominovani za ovu nagradu sastajaće se, imati radionice, čitanja i diskusije, a na kraju i dodelu nagrade jednom od njih. Takođe, Tanja trenutno završava pomenuti master u Gisenu, a želja tokom leta joj je da ode na more i ne uključuje kompjuter neko vreme. Zatim, da se na jesen vrati u Srbiju i traži posao.

 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

“Pošto je pašteta”

Tanja Šljivar se u tekstu “Pošto je pašteta” bavi sudbinom mesara u malom mestu u Bosni i Hercegovini koji pati za velikom ljubavi iz mladosti, sada suprugom svetskog milijardera i pripadnicom džet-seta. Kroz izuzetno duhovite, stilski prepoznatljive i veoma inteligentno napisane scene pratimo razvoj i posledice izneverene ljubavi, u čijoj pozadini, nenametljivo i pažljivo poentirano, prepoznajemo užase ratova na prostorima nekadašnje zajedničke zemlje i njenog raspadanja.

Umesto predgovora za knjigu “Radnici umiru pevajući”, Filip Vujošević

 

"POŠTO JE PAŠTETA" – ODLOMAK

Slavica uzima Stojanove ruke i stavlja ih na svoje oči.

STOJAN: Krave imaju krupne oči. I dugačke trepavice.

Slavica stavlja Stojanove ruke na svoj nos.

SLAVICA: Imam i nos i nozdrve, kroz njih udišem smrad ove tvoje mesnice. Kroz njih udišem smrad tvog mjesta rođenja i tvoj smrad.

STOJAN: Krava ima i velike nozdrve. Ona izgleda voli da joj smrdi.

SLAVICA: I usta imam i jezik kojim govorim. I njime ližem stvari. Kad mama napravi kolač, ja oližem žicu od miksera. Znam ne bi trebalo, možda zbog te jedne žice ne bude ništa od japanskog sunca, ako se udebljam. Možda nikad ne dočekam da ga ja, baš ja prva vidim. I meso volim da ližem. Kol’ko mesa oko nas, sve za lizanje. A meni, meni se najviše tvoja koža liže.

Slavica liže Stojanov obraz.

STOJAN: I tele liže so kad je staviš na dlan.

Slavica liže Stojanov dlan, stavlja njegove prste u svoja ista i grize ih.

STOJAN: Ali tele ništa ne govori. Ono samo liže. A ti sve pričaš. I sunce. I prijesna riba. I žica od maminog kolača. Ma sve ti znaš, Slavo. Sve.

Stojan i Slavica se ljube.

STOJAN: Nemoj ovdje to, matere ti.

SLAVICA: A gdje drugo?

STOJAN: Ovdje sam sve uradio. Al’to s tobom, to ne mogu. Tebi ću ja kuću napraviti, Slavo, pa ćemo tamo sve. I to svaki dan. Po nekol’ko puta. Kuća će biti sa sve posterima sunca koje izlazi. I ješćemo tu prijesnu ribu, ako baš hoćeš. I kimona ćemo nositi. Ima da ti ogradim kuću, da niko ne može da ti priđe i pita te pošto je pašteta. Ma šta kuću, hram ću ti izgraditi, onaj njihov, sa kosim, izuvijanim krovom.             

Slavica stavlja Stojanove ruke na svoj vrat. Stojan ga miluje.

STOJAN: Znaš kakav vrat ima jare, Slavo? Dugačak i dlakav, sa bijelim dlakama. A tvoj isto tako dugačak, ali nigdje dlake, sve glatko, klizi mi ruka.

Slavica stavlja stojanove ruke na svoje grudi.

STOJAN: A svinja dvan’est sisa ima. Ti samo dve. Tačno da šaku popune. Njenih dvan’est nije k’o tvoja jedna.

Stojan se saginje i liže joj bradavice.

STOJAN: K’o latice su tvoje bradavice, Slavo.

Stojan ljubi Slavičin stomak.

STOJAN: A ovdje će jednom biti dijete. Moje, Slavo, kad ti kažem. I neće se roditi u „Loju“. I neće živjeti u „Loju“ i u njemu umrijeti.

SLAVICA: Nemoj svašta da pričaš, Stojane, sviđao si mi se, jer ćutiš.

STOJAN: Dobro, Slavo, dobro.

Stojan liže Slavičin klitoris. Prste gura u njenu vaginu. Slavica stenje.

STOJAN (na ivici suza): Nikad jja nisam gled’o ove dijelove kod životinja, kunem se. Uvijek mi se gadilo. Rupa do rupe, samo praznina. Nisam nikad htio ničim da ih popunim. A tvoje ovo, tvoje je ukusno. I ružičasto, nije mrko. I hoću da ga popunim, stvarno hoću.

Stojan ljubi Slavičine butine.

STOJAN: Sve pokaži, sve što imaš. Svima pokaži. Oni koji ne zaslužuju da to vide, nek’ ipak vide, možda nešto napokon i shvate.

Stojan grize Slavičine butine.

STOJAN: Kod svinje ispod kože samo mast. Kod tebe ispod kože baš sve.

Slavica se odmiče i kreće ka izlazu sa scene.

STOJAN: Slavice.

SLAVICA: Molim?

STOJAN: Znam da ne voliš da ljudi pričaju. Al’ ja moram da ti kažem. Moram. Hram ću ti napraviti, kunem se, najozbiljnije, ti kažem. Ovdje, u Maglajanima, a sve će biti k’o u Japanu. Ozbiljno. Eto vrati se za par godina, pa ćeš da vidiš. Ako ti se ne svidi, a ti opet u Japan.

SLAVICA: Dobro. Vjerujem ti. Doći ću da vidim.

Slavica odlazi sa scene.

Stojan satarom reže drugu svinjsku butku. Tranžira je, pa komade trpa u usta, dok priča.

STOJAN: I od tog dana svaku paru sam čuv’o k’o oči u glavi. Prest’o sam ići na fudbalske utakmice, prest’o sam kupovati odjeću i samo sam staroj ponekad koju marku dav’o, da kupi uloške kad dobije menstruaciju i tako to. A radio sam k’o konj, od jutra do mraka, spav’o po šest sati i sanj’o neko sunce koje samo izlazi, a nikad ne zalazi, pa nejne grudi, pa našu kuću, koja je nekad sasvim mala, a nekad liči na japanske hramove sa kosim krovovima. Budan sam klao, i klao, klao i onda to sve prodav’o. Namjerio sam se bio da u Maglajanima izgradim budistički hram. Im’o sam i arhitektu, on mi napravio nacrt, pola para sam mu dao na ruke, al’ se zapucalo i sjebalo se tad mnogo više od mog hrama u pokušaju.

Ostale vesti

čet
Novi logo tolerancije
pet
Drugi dan HFestivala
sre
Prvi dan HFestivala
pet
Program HFestivala
čet
Najava: HFestival
ned
Aveti u decembru